Moj e-dnevnik čitanja

Kratki roman Džona Stajnbeka „O miševima i ljudima” („Of Mice and Man”) objavljen je 1937. godine i još pre zvaničnog datuma izlaska, prodat je, kako beleže pojedine istorije američke književnosti, u 117. 000 primeraka. Iako ni izbliza uticajano kao što su to bili opusi njegovih savremenika Foknera i Hemingveja, delo ovog američkog nobelovca je savremenom čitaocu blisko i iz mnoštva razloga značajno. Da je tako i među ovdašnjim čitaocima, između ostalog, potvrđuju i rasprodati tiraži „Odabranih dela Džona Stajnbeka” u izdanju Lagune, ali i činjenica da su novija izdanja njegovih knjiga iz fondova srpskih biblioteka skoro bez prekida pozajmljena. Iako nastao pre skoro jednog veka, roman razorne snage, „O miševima i ljudima”, ne samo da pokreće kontroverzna tumačenja i teme koje bolno opsedaju savremenog čoveka, već duboko i autentično progovara o životu kojim žive milioni onih koji za minimalac obavljaju poslove visokog rizika, nemajući pritom ni zdravstveno ni socijalno osiguranje, o usudu svih koji nemaju stalno prebivalište niti ikakve mogućnosti da ga steknu. Stajbekova pripovest potrebna je čoveku danas i ovde, jer u njoj, kroz glasove potukača koji traže svoje mesto pod kalifornijskim nemilosrdnim suncem, a naročito kroz ono o čemu ćute njegovi prašnjavi, znojavi i preumorni junaci, posvedočeno i o svima koji nisu samostalni niti to zbog svojih urođenih ili stečenih hendikepa ikada mogu postati, pa, nakon smrti roditelja i staratelja, ostaju prepušteni na nemilost svetu… A taj svet, koji jesmo svi mi, zaokupljen vlastitom borbom za ono što se najjezgrovitije u srpskom jeziku imenuje kao „dan i komad”, svojom stalnom strepnjom da se i sam, načinivši samo jedan pogrešan potez, ne izgubi i ono malo čime raspolaže, biva sve nesaosećajniji, sve manje spreman da razume i podeli, da brigu sa samog sebe maker na tren preseli na tuđi udes… Zbog svega toga, ali pre svega zato što su tumačenja radnje sažete na samo stotinak strana, skoro neiscrpna, vraćamo se iznova Stajbenkovom remek-delu, ovoga puta u prevodu Danila Mihajlovića, iako znamo da će, kao kakav lek sa odloženim dejstvom, pokrenuti u nama mnoga pitanja, nedoumice i razmišljanja koja će nas, jedno za drugim, stizati. A da pritom bolovi neće ni uminuti, a kamoli nestati, već ćemo samo postati svesniji šta nas to, zapravo, neprestano boli, pa bol više i ne osećamo kao bol, nego kao deo vlastitog bića… Stajnbek svojoj prvobitno naslovljenoj priči „Nešto što se dogodilo” konačan naslov daje inspirisan stihovima Roberta Burnsa iz pesme „Mišu kada mu je gnezdo razorio plug”, koji u prevodu Ranke Kuić glase: „Plan mišji ko i plan čoveka / Ma kako sjajan, / Tek nam ostavlja bol bez leka / I jad beskrajan”. I kako na samom početku, tako i na kraju ove priče iz vremena velike depresije, užasni položaj čoveka zapravo se, kao i u stihovima naspisanim davne 1875. godine, jednači sa neizvesnim bitisanjem životinjice koja kao i druga sićušna krznena stvorenja privlači jednog od glavnih junaka romana, Lenija, čoveka džinovske konstitucije i detinjeg uma, koji u stopu prati okretnog i snalažljivog Džordža. I dok se svi ostali radnici, sami samciti, potucaju od jedne do druge farme tražeći način da prežive do sutra, njih dvojica, zbog svog neobičnog prijateljstva, izazivaju čuđenje. I gazda farme, u mestu koje višestruko simbolično nosi ime Soleldad (Samoća), dočekuje ih sa podozrenjem, sumnjajući da Džordža u tom odnosu vodi inters i želja da zloupotrebi naivnog drugara. Oštroumniji čovek u sredini koja ne razume čiste ljudske emocije mora svoje razloge da potkrepi lažima: njihovo prijateljstvo obrazlaže rođačkim vezama i pričom da mu je staranje o Leniju ostavljeno u amanet. Iako zaista imaju zajedničku predistoriju, zajedno ih, zapravo, i drži to što imaju jedan drugog: i Džordžu je potreban Leni koliko i Leniju snalažljivi prijatelj koji ga izvlači iz nevolja, u koje, nehotice, ali neprestano zapada. Upravo to zajedništvo, to što imaj jedan drugog, i izdvaja ih od ostalih ljudi. Svi osim njih, lutaju sami samciti noseći samo pretežak emocionalni prtljag i raspolažući jedino vlastitom snagom koju svakog dana razmenjuju za obrok i prenoćište. Iako im dani prolaže u vršidbi ječma, ali i stalnom nadmetanju i odmeravanju snaga, upravo u prostorijama gde se svi tokom noći zajedno odmaraju od iznurujućeg rada, samoća svakog od njih dostiže punu tragiku, a očaj neizrecivu dubinu. Svi oni se, kao što će konstatovati i jedina žena na farmi, koja radnju pokreće ka neumitno tragičnom kraju, zapravo jedan drugog užasno boje i svako traži slabijeg od sebe da na se na njegovoj nemoći dokaže i ispolji vlastite frustracije. Jedino što im u čamotinji i nemoći daje snagu i pruža mogućnost da pogled svojih umornih očiju usmere prema sutrašnjem danu, iako će on biti isti kao ovaj što je upravo minuo, jeste ̶ čežnja. Skoro svako od momaka, pa čak i usamljena i zavodljiva gazdina bezimena žena, svi do jednog prisutni na imanju koje se može nalaziti bilo gde u svetu, teše se nekim snom i njime uspavljuju kao bajkom. Iako isprva izmaštana da umiri uzrujanog Lenija, priča o parčetu zemlje, kućici, jagodnjaku i zečevima koji grickaju detelinu, koji njegov san o smirenju, spokojstvu i domu čine još nežnijim i tragičnijim, postaje slamka spasa i za trezvenog Džordža. Potom u nju poveruje i stari Kendi, postaknut načinom na koji je skončao njegov verni pas ovčar i svestan kraja koji ga očekuje. Ipak, i jedan i drugi dobro znaju ono što će, u vlastitom očaju, izgovoriti samlji od svih, crnac Kruks: da su taj san sanjale hiljade pre njih i da će ga sanjati hiljade nakon njih, a da se on nikom nije ostvario. I da niko nije uspeo da potkovicu, taj sveopšti simbol sreće, nabaci na čeličnu motku, kao u igri u kojoj Stajnbekovi junaci provode dokolicu. Ali, taj san o sreći postaje njihova odbrana od napora, od samoće, od života samog. I uprkos preziru koji gajimo prema hepi endu, uprkos tome što ovo delo bez kraja kakav ima. ne bi pokrenulo sva ona pitanja koja će zauvek ostati bez odgovora, i što u tom slučaju ni izbliza ne bi bilo ovako slojevito i umetnički vredno, teško sklapamo korice Stajnbekovog dela, a da ne pustimo krupnu suzu. I istinski žalimo što se, makar među njima, jedan tako običan, tako ljudski i tako skroman san, ipak, nije ostvario. . Prikaži više