Moj e-dnevnik čitanja

Америчка књижевница Идит Вортон (1862-1937), прва жена која је за своје дело овенчана Пулицеровом наградом 1921, године, роман Доба невиности, који се и данас, након читавог века, преводи и објављује у читавом свету, написала је у зрелим стваралачким годинама. Дело које данас налазимо на полицама књижара са ознаком светски класици, према приљежним историчарима књижевности, испрва је насловљенп Стари Њујорк. Било је замишљено као прича о браколомницима који се склањају на Флориду, носећи са собом тежак пртљаг кривице, преиспитивања и самопрекора, али и осуду њујоршког друштва огрезлог у хипокризију. Ипак, у коначној верзији овог романа, који је током протеклог века доживео више екранизација, међу којима је и она Мартина Скорсезеа, снимљена 1993. са Данијелом Деј-Луисом, Мишел Фајфер и Виноном Рајдер у главним улогама, знатно психолошки продубљенијој и вишезначнијој, читаоци су најпре могли да уживају пратећи наставке у магазину Pictoral Review. До краја те календарске године, најзначајнији роман Идит Вортон достигао је тираж од 100. 000 примерака. Иако већина читалаца на почетку новог миленијума у свом читалачком искуству има мноштво дела посвећених унапред осујећеној љубави и јунаку који се приклања друштвеним конвенцијама уместо да начини избор којим би испунио властити живот, иако нам се ритам приповедања може учинити преспор, а породична стабла високог америчког друштва сувише разграната, роман Доба невиности и са временског одстојања од једног века, нуди различите могућности читања. За разлику од својих савременица, Идит Вортон у центар свог интересовања поставља мушкарца и његову емотивну дилему да ли да настави путем који је, као какву строгу маршруту, својим начелима утврдило његово окружење или да начини преседан и зарад властите среће раскине са пређашњим животом и окружењем које га је формирало. Сложеност и фуидност међусобних односа, узајамних обзира и условљености, адвоката Њуланда Арчера, његову примерну, интуитивну и само на први поглед наивну, закониту супругу Меј и неспутану грофицу Елен Олеанску, која својим доласком из Европе, након развода, уноси живост међу аристократију на Менхетну, чине јунацима који и данас могу заокупити читаоца. Њихова упитаност јесмо ли учинили све што смо могли упитаност је сваког човека, без обзира оком времену и друштву припадао. Суптилан стил, изграђен на класичној литератури и снажним утицајима Хенрија Џејмса и Марсела Пруста, дескрипција којом су до детаља оживљени богати ентеријери и раскошни костими једног доба, луцидне а каткада и веома ироничне опаске које представљају свеобухватне дијагнозе друштва у коме се све дешава по устаљеном реду и на истоветан начин, а надасве меланхоличност и трагика јунака који су промашили живот погодивши све остало, чине Доба невиности делом које и данашњи читалац може доживети као причу о сопственој слободи и (не)могућности да бира. Последња реченица коју ће Арчер изговорити загледан у прозоре своје највеће љубави, пре него што се лаганим кораком, сам самцит, запути ка одморишту, наставља да одзвања у нама дуго пошто склопимо корице ове књиге. Стварније ми делује овде него да сам се попео ˗ каже он, као да резимира читав свој век који је провео не усудивши се да у стварности провери оно што му се чинило и сувише драгоценим да би било стављено на пробу. . Prikaži više