Moj e-dnevnik čitanja

Pre skoro tri decenije, u Poljskoj je izašao je prvi roman Olge Tokaruk (1962), za koji je mlada književnica dobila nagradu Udruženja poljskih izdavača kao pisac najboljeg debitantskog dela. Ovo ostvarenje, nekoliko godina kasnije, Milica Markić prevela je na srpski jezik pod naslovom „U potrazi za Кnjigom”. Objavljeno je u „Nolitovoj” Biblioteci „Prepis”, koju je uređivala pesnikinja Zlata Кocić. Nisam više sigurna da li me je, već sasvim zaokupljenu književnošću i u stalnoj potrazi za onom knjigom koja će za mene lično biti knjiga nad knjigama, privukao naslov; da li sam se zagledala u ne sasvim jasnu reprodukciju slike К. D. Fridriha „Hutenov sarkofagˮ na ljubičastim koricama ili sam, zapravo, delo meni potpuno nepoznate autorke kupila zato što je njegova cena bila manja nego iznos koji je trebalo platiti za najtanju svesku u polupraznim rafovima knjižare. Sećam se samo da sam tu, obimom neveliku, knjigu donela kući i počela grozničavo da je čitam, potpuno se predavši priči o potrazi za Кnjigom koju je Bog darovao prvom čoveku. Opčinjena pripovedačkom zrelošću i umećem, digresijama koje nisu prekidale, već potkrepljivale linearni narativni tok, svoj dah sam saobrazila ritmu kojim je pripovedala mlada Poljakinja i prepustila se knjizi koja je, činilo mi se, upravo mene izabrala među svim čitaocima. Nisam u tom prvom čitanju pokušavala da otkrivam dubinske slojeve i metaforičnost ove pripovesti koja se događa u 17. veku, nisam imala dovoljno znanja da istražujem bogato kulturno nasleđe, religijsku, apokrifnu, istorijsku, geografsku, niti ezoteričnu osnovu u priči o grupici posvećenika i slučajnih namernika koja putuje od Pariza prema Pirinejima ne bi li pronašla svoj Gral. Ali, već tada je Olga Tokarčuk postala pisac kome se divim i u čijem stvaralaštvu prepoznajem vlastite želje, lutanja, nedoumice, bolove i strahove. I to je tako još od rečenica, koje poput prologa, stoje pred tekstom njenog prvog romana: „Pisanje romana za mene je pričanje bajki samom sebi u zrelosti. Onako kako to rade deca pre nego što zaspe. Pri tom se služe jezikom iz pograničja sna i jave, opisuju i izmišljaju. Upravo takva je ova knjiga, pisana s naivnom verom deteta od dvadeset i nešto godina da šta god se ljudima dešavalo – ima svoj smisao”. U to pograničje jave i sna, zašla sam tada i nikada nisam više izašla iz čarobnog, opčinjavajućeg sveta proze Olge Tokarčuk. Teško je nabrojati šta se sve od tog letnjeg dana u kome sam čitala njenu prvu knjigu, sve ispodogađalo: godine koje sam tada imala u međuvremenu su se udvostručile, „Nolit” u kome će izaći i naredne dve knjige Olge Tokarčuk, sasvim će nestati sa izdavačke scene, za nebrojeno mnogo trenutaka sam pomislila da su apokaliptični, granice na mapama su pocrtavane i docrtavane, svet se smanjivao i umrežavao, rastojanja su se istovremeno smanjivala i umnogostručavala, rastajala sam se sa onima koje nikada nisam prestala da volim, ali su se rađali i stasavali novi čitaoci Olge Tokarčuk, koja je, u međuvremenu, napisala zamašan opus. Za svoja dela nagrađena je najvišim književnim priznanjima da bi najzad postala i laureat Nobelove nagrade za 2018. godinu. Njane knjige je sa strašću i posvećenošću na srpski jezik sve to vreme prevodila Milica Markić, bivajući mnogo više od prevodioca, jer je ovdašnje ljubitelje književnosti na sve načine upoznavala sa opusom u čiju originalnost, umetničku snagu i humanu poruku je bila čvrsto uverena. Njanom zaslugom je Olga Tokarčuk, mnogo pre nego što je Nobelov komitet pridružio ime Olge Tokarčuk nizu slavnih prethodnika, u Srbiji stekla krug odanih čitalaca. . . I možda se svega ovoga ne bih ni setila da se ovih dana nisam ponovo latila prvog romana Olge Tokarčuk, koji je, sada pod novim naslovom „Кad su ljudi pošli po knjigu”, objavio „Službeni glasnik”. Doživljaj prvenca Olge Tokarčuk, posle toliko vremena, bio je možda i dublji nego ranije. Jer knjigu u maestralnom prevodu Milice Markić sada sam iščitavala prepoznajući na njenim stranicama motive koji će se tek razviti u delima koja će autorka pisati u narednim decenijama: od opsesija čoveka koji se ne zaustavlja, dolazeći odnekud i krećući se u nepoznatom pravcu, tragajući za onim što se ne može naći ili makar ne može trajno posedovati, preko oživljavanja mitova, spleta lokalnog i interkulturalnog, sinhronosti događaja i sveprožetosti nadzemnog i onog sveta koji buja pod zemljom, van našeg pogleda i domašaja, sve do prepleta čulnog sa oniričkim, onoga sa ove i nepoznatog što slutimo da je sa one druge strane. . . Ipak, ono što bih izdvojila kao najvažnije pri susretu sa novim izdanjem prvenca Olge Tokarčuk jeste neopisiva radost što sam imala privilegiju da kao čitalac sazrevam uz pisca, čijim rečima da smo u ovom na čestice izdeljenom svetu sve dok pišemo i čitamo još uvek zajedno i da sve dok tragamo nismo nepovratno izgubljeni, još uvek čitavim svojim bićem verujem. . Prikaži više