Moj e-dnevnik čitanja

Док будеш певао, ко ће твоје бреме да носи? Није само опасно убијати песнике, већ и посве немогуће. Дејан Стојиљковић нас уводи у један, не тако давни, али сасвим мрачни и туробни свет, у једној земљи, препуној потказивача, жбирова, интелектуалаца сумњивог морала, тоталитаризма и суровог кажњавања сваке критичке мисли. У тој земљи принц поезије, бунтовник, студент филозофије, ерудита, човек бритког језика и још блиставијег ума, не може бити укроћен. Песник плаћа најскупљи данак својој бескомпромисној природи. У својим сновиђењима и предсказањима указује му се пут, којим ће га његове блиставе, али по одређене структуре и опасне речи одвести. Кроз ову атмосферу, од почетка до краја, дефилују сенке зла, оличене у државним чиновницима, којих би се сваки честити човек постидео. Баш због такве политике прогона, песниково дело деценијама опстаје и високо лебди изнад блата система, из кога се многи нису издигли. А Бранко је опомињао. . . Звезда над празнином не може да се угаси, ма колико су силе мрака у једном тренутку свемоћне. Деценијама ће одзвањати стихови песме Док будеш певао. . . Путуј, певај, пркоси, само те песма хоће и ноћ се тобом поноси. . . Али док будеш певао, ко ће твоје бреме да носи?. Prikaži više